Kada žice zadrhte,
kad slavuji zašute,
kad se prsti zanjišu,
jedno Ime ispišu.
Čalme, sikke, fesovi,
u rukama defovi,
a darbuke šarene,
altin, beyaz, mavene.
Sinja mora preletim,
svom Mašuku poletim,
duša Allah nek viče,
dunja me se ne tiče.
Uz kuduma zvukove,
nefsu stavljam okove,
Karadeniz, Mevlana,
nema aška bez čaja.
Baglame i kanuni,
aškom srce napunim,
pa sa halkom derviškom,
uzdišem za Mašukom.
Sinja mora preletim,
svom Mašuku poletim,
duša Allah nek viče,
dunja me se ne tiče.
Kad zaplaču najevi,
uz stihove Mesnevi,
kad se kalbun ugrije,
tad zaplešu sufije.
Krilo jedno Mašriku,
drugo krilo Magribu,
semazene ah bijeli,
baš si nalik galebu.
Sinja mora preletim,
svom Mašuku poletim,
duša Allah nek viče,
dunja me se ne tiče.
Nema komentara:
Objavi komentar