Juče derviš iz tekije
U mejhanu pravo ode,
A ja ostah gledajući
Žedan pokraj hladne vode.
Zašto i ja ne bih išo,
Kad dervišu grijeh nije,
Da ugasim barem žeđu
Sa kapljicom malvazije?
Kada stupih u mejhanu,
Nehotice bacih oči, –
Sto derviša redom sjedi,
Sakija im piće toči.
Kako kome čašu pruža,
Za meze mu cjelov daje;
Kol'ko su se ponapili,
Jedan drugog ne poznaje.
Bijele čalme i zelene
Po vazduhu širom lete,
A starije fanatika
Sijevaju glave svete.
Dok iz jednog kuta stade
Jeka naja i defova.
A u kolo uhvati se
Sto derviša i šehova.
Sva se pusta krčma ori
U zanosu kol'ko viču,
E bi reko lakom nogom
Da se zemlje ne dotiču.
A sakija svojim glasom
Kao slavulj iz daljine –
Sve derviše opčarava,
Da se tope od miline.
Tu sam bio i vidio,
Šta od ljudi ljubav tvori –
Sto srdaca ko sto zublja
Na jednome biću gori.
Nema komentara:
Objavi komentar