Tevhid za Tenzilu

Sunašce oka Tenzilina
ugasi ruka dušmana
u jednom kijametskom danu
i s dunjaluka odnese tako
njegov ukras, ružu nabranu.

S prozora gledam oproštaj sunca,
miris šehida s vrbanjuše kreće...
Ej, nerkesi, Ej, Mejli,
šeftelije obraza njenih
nikad svehutni neće.

Prolazi dan za danom tužni,
prolaze zime i ljeta.
Sve su se duše negdje srele,
ona i sada čikmama šeta
i krasi gradine bijele.

Džennetskih čehri sve je manje,
to nek te Tenzila, tješi,
radost života sve je kraća.
Pod zemljom žive oni najljepši,
sestre moje i moja braća!